»Opomeni me se, Gospode! kada dođeš u carstvo svoje!« (Luka 23,42)
Zračak utehe obasjao je Isusa u toku agonije na krstu. Bila je to molitva pokajanog razbojnika. Oba razbojnika koja su bila razapeta sa Isusom u početku su Ga napadala; jedan od njih je usled svojih patnji čak postajao sve očajniji i prkosniji.
Ali, nije bilo tako s njegovim drugom. Taj čovek nije bio otvrdnuli zločinac, bio je zaveden rđavim društvom, pa je bio manje kriv od mnogih koji su stajali kraj krsta i rugali se Spasitelju. On je gledao i slušao Isusa, bio je osvedočen Njegovim rečima, ali su ga sveštenici i glavari odvratili od Njega. Pokušavajući da priguši glas savesti, padao je sve dublje i dublje u greh, sve dok nije bio uhvaćen, izveden na sud kao zločinac i osuđen da umre na krstu.