„I idući pokraj mora Galilejskoga vidje dva brata, Simona, koji se zove Petar, i Andriju brata njegova, gdje meću mreže u more, jer bjehu ribari. I reče im: hajdete zamnom, i učiniću vas lovcima ljudskim. A oni taj čas ostaviše mreže i za Njim otidoše. I otišavši odatle vidje druga dva brata, Jakova Zavedejeva, i Jovana brata njegova, u lađi sa Zavedejem ocem njihovim, gdje krpe mreže svoje, i pozva ih. A oni taj čas ostaviše lađu oca svojega i za Njim otidoše“ (Matej 4,18-22).

Brzo i bezuslovno pokoravanje ovih ljudi, bez ikakvog izgleda na nagradu, čini nam se čudno, ali su Hristove riječi bile poziv u kojima se krila neodoljiva sila. Hristos je htio da ove skromne ribare, povezujući ih sa sobom učini oruđem koje će oslobađati duše iz službe sotonine i dovoditi ih u službu Božju. Ovim postupkom oni su bili pozvani da postanu Njegovi svjedoci i da istinu Božju prenose svijetu, čistu od predanja i varljivih zaključaka ljudi. Usavršujući se u Njegovim vrlinama, živeći i radeći zajedno sa Njim, trebalo je da se okvalifikuju za rad sa ljudima.

Pored sve trke za zarađivanje sredstava za život, čovek je oduvek voleo da čuje lepu muziku ili da vidi lepi pejsaž. Čovek ima potrebu za duševnim zadovoljstvom, potrebu za estetskim ugođajima često veću nego za materijalnim stvarima.

Nije dovoljno da živimo u velikoj kući, potrebno je da ta kuća ima lepu fasadu, lep interijer i cveće u bašti.